U sredu smo delili flajere po gradu, verovatno većina vas zna i pogledala je video. No, Tanja i ja, kao dve bivše učenice zrenjaninske gimnazije nismo odolele želji da istu tu posetimo i podelimo flajere tamo.
Ulazimo unutra i mene zabljesne ogroman talas nostalgije. Prvo prostorije, onda neki prepoznatljivi miris, stepenice za koje sam uvek zapinjala, zapnem i danas, a onda zvonce. Bože dragi koliko dugo ja nisam čula školsko zvonce. Došlo mi je da zaplačem.
Naravno da smo prvo otišli u zbornicu i prof. Senka nam je prva prišla i objasnila da su već pokrenuli akciju! Ide knjiga obaveštenja ne bi li se aktivirala cela škola. Tražila sam da vidim moju razrednu, no nije bila tu. Rekli su mi da je ona pokrenula i profesore, kao i đački parlament. Prišao nam je i direktor i objasnio sve to. Bila sam u blagom šoku, ali i presrećna. Moja gimnazija, u kojoj sam provela najlepše dane mog tinejdžerskog života, se u potpunosti pokrenula za mene.
Dok smo razgovarali sa njima, u zbornici sam videla još bivših profesora. Toliko sam bila uzbuđena da sam prof. Zoranu iz hemije mahnula i rekla ćao. Mislim… aplauz za mene. On jeste jedan onih opuštenih ali korektnih profesora kojima to ne smeta, ali posle toliko vremena to da uradim… Sad umirem od smeha dok pišem ovo. ĆAO PROFESORE!
Ugledala sam i prof. Lisicu iz filozofije kod kojeg sam radila maturski rad. Nedostaje mi ono njegovo zamišljeno govorenje: ”Hmmm, biće ili nebiće”. Samo mi se nasmejao, meni je došlo tako da ga zagrlim, ali nisam. Kad sam jednom mahnula, još drugog da grlim pa da odem na Mars. Nisam videla prof. Matić iz srpskog koja je bila stroga, ali čak i sa njom imam mnogo lepih i smešnih uspomena. Mozda bi mi dala imaginarnog keca onako u prolazu jer nisam pročitala lektiru.
Žao mi je što nisam videla razrednu, da joj zahvalim zbog svega.
Ova slika gore je iz najlepšeg dvorišta na svetu iz kojeg smo merkale momke koji nam se sviđaju. Čak smo im i smišljali šifrovana imena ne bi li sakrile od drugih, a ujedno mogle da pričamo o njima čak i ako su u blizini. Drugarica i ja, zaljubljene u momke iz starijeg razreda, i dogodovštine… Šifra za mog je bila Krcko, a za njenog Oraščić. Sad jedan aplauz za kreativnost pošto umirem od smreha dok ovo pišem. I ko za inat ne mogu da se setim zašto baš ti nadimci, ali znam da ima neki ”dobar” razlog.
I za kraj ne mogu da ne pomenem moj RDP, odnosno Red Do Prozora! Nas šestoro, uvek tu jedni za druge, uvek zajedno, uvek različiti od većine, ali jednaki u našem RDP. Danas, svako na nekoj svojoj strani života, jurimo za nečim većim i boljim od onoga juče.
Evo vam i nekoliko ispada iz moje gimnazije i sa časova:
Na odmoru…Tamara Mici: ”Što ti je prazna pernica, imaš ti nešto puno?!”
Mica: ”Imam! Pun mi je k***c svega!”
Čas hemije…
Prof.: ”Mlečna kiselina, itd…”
Učenik: ”Dojčana kiselina”
Čas srpskog…
Ja: ”Sedeo je u gornjoj sobi na doksatu i posećivale su ga ženske osobe.”
Prof.: ”Zašto?”
Ja: ”Paaa, možda je imao neke potrebe”
Put do isceljenja 